www.radosavstojanovic.rs

СЛАВОЉУБ СЛАВА БОГОЈЕВИЋ, сликар, песник и пилот (Ниш 31. март 1922 – Београд, 1978). Детињство je провео у Нишу, потом се обрео у Београду. Са братом Слободаном (као четрнаестогодишњак) сарађујe у листу „Мика Миш“ као графичар и илустратор Дизнијевих јунака 1936. године. Један је од најмлађих југословенских пилота и падобранаца у ваздухопловном и једриличарском клубу на Златибору 1939. године.  Немци га, са групом Београђана, 1942. одводе на принудни рад у Бор. Враћа се 1943. и ради у сликарској радионици Народног позоришта у Београду, код сликара Јована Бијелића, сценографа позоришта. Академију ликовних уметности у Београду уписује 1946. а завршава 1951. године у класи професора Николе Гвозденовића, затим специјализира сликарство код професорке Зоре Петровић. Са групом сликара 1947. борави на Корчули. Излаже са групом „Једанаесторица“ 1951. године (Лазар Возаревић, Бата Михајловић, Петар Омчикус, Оливера Галовић, Градимир Алексић, Слободан Богојевић, Александар Божичковић, Коса Бокшан, Љубинка Јовановић, Гордана Зубер). Војни рок служи у Куманову 1952. године. Исте године приређује прву самосталну изложбу у Београду, коју отвара Јован Бијелић, и излаже са групом „Шесторица“ у Новом Саду. Од септембра 1955. до јула 1956. године борави у Паризу, где 1955. излаже у галерији Cours d^,Ingres заједно са Бифеом и Дигијем. Од 1956. до 1958. ради илустрације за „Инвалидски лист“ у Београду, потом слика фреске и зидне композиције, објављује вињете. Године 1970. постаје члан „Ладе“, а од 1976. са супругом живи и ствара у Атини.

Награде: I награда за плакат, Београд (1947. и 1949.); Златна плакета УЛУС-а (1960); Откупна награда Туристичког савеза Београда на изложби „УЛУС 66“, Београд (1966); Откупна награда „Цветна Скадарлија“, Београд (1968).

САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ: 1952. Београд, Галерија УЛУС-а; 1955. Београд, Галерија, Узун Миркова 1; Нови Сад, Трибина младих; Загреб, Галерија УЛУХ, ЛИКУМ-ов салон; 1956. Париз, Galerie Cours d^,Ingres; 1957. Београд, Галерија Графичког колектива; Београд, Дом културе западни Врачар (Слободан и Славољуб Богојевић); 1958, Београд, Атеље 212, графит и бронза; 1959. Београд, Галерија Музеја примењених уметности; Београд, Раднички универзиет – изложбена галерија; Скопље, Раднички универзитет; 1961. Београд, Галерија Графичког колектива, акварел, скулптура; 1962. Београд, Галерија Графичког колектива, 1964. Ниш, Изложбени павиљон Тврђава, 1965. Београд, Салон модерне галерије; Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1966. Штип, Раднички универзитет, 1969. Нови Сад, Мали ликовни салон, цртежи; 1971. Београд, Галерија Графичког колектива, „Ваша окна“; Сомбор, Уметничка галерија културно-пропагандног центра; Београд, Уметничка галерија КПЦ; Штип, Раднички универзитет „Ванчо Прче“; Ријека, Галерија Дома ЈНА, Венеција, Centro d^,Arte S. Vidal; Венеција, Centro d^,Аrte San Angelo; Београд, Галерија Графичког колектива, „Мој акваријум“. 1975. Амстердам, Изложбена сала туристичке организације; Херцег Нови, Галерија „Јосип Бепо Бенковић“; Рим, Галерија Numero Di Fiona Vigo; 1976. Атина, Културни центар Антинон; Рим, Numero Di Fiona Vigo; 1983. Земун, Сцена Народног позоришта; 1986, Обреновац, Дом културе и спортова; 1988, Београд, Калерија Културног центра, „Непознати Слава“.

БИБЛИОГРАФИЈА: Од-до, песме, Багдала, Крушевац, 1969;

ЛИТЕРАТУРА: Мића Поповић, Изложба слика Славољуба Богојевића, Нин, 17. фебруар 1952; Миодраг Б. Протић, Изложба слика Славољуба Богојевића, Књижевне новине, Београд 16. фебруар 1952; Катарина Амброзић, Славољуб Богојевић, Салон Модерне галерије, Београд, 1965; Гордана Станишић, Цртеж Славољуба Славе Богојевића, Народни музеј, Београд, 1988. и 1998; Надежда Јовановић, Славољуб Слава Богојевић, Поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад, 1993, Здравко Вучинић, Славољуб Слава Богојевић, Продајна галерија „Београд“, Београд, 2008.                                                                            

Сликар и графичар Добри Стојановић рођен је у црнотравској Кални 1943. године. Завршио је студије на Академији примењених уметности у Београду 1969. године, а постдипломске на Академији ликовних уметности 1972. Као стипендиста белгијске владе, специјализирао је графику у Бриселу 1973. године. У Мадриду је, као стипендиста шпанског Министарства културе, усавршавао сликарство 1987. године. Сликарство је учио у класи професора Миодрага Вујачића Мирског и професора Божидара Џмерковића, а специјализирао у класи професора Агустин Убера Ромера у Мадриду. Једно време био је професор на Факултету примењених уметности у Београду, на Катедри цртања и сликања.

            Самостално је излагао у Београду, Новом Сад, Бриселу, Сомбору, Скопљу, Битољу, Куманову, Бањалуци, Лијежу, Загребу, Нишу, Паризу, Титограду, Мадриду, Сарајеву, Крушевцу и другдим местима, а групно у преко педесет места у бившој Југославији и још толико у иностранству.

            Добитник је двадесетак значајних награда из домена графике, цртежа и сликарства у земљи и свету.

            Поред сликарства, цртежа и графике, бави се мозаиком, таписеријом, илустрацијама, опремом књиге и теоријом уметности. Живи у Београду.

Ацо Ракочевић је рођен у Прекобрђу, код Колашина, 1938. године. Неко време је службовао у просвети у Урошевцу, а онда је био новинар и уредник листа „Јединство“ у Приштини, касније и уредник у Издавачкој делатности „Јединства“. Први књижевни текст је објавио у „Стремљењима“, а потом књиге за младе и одрасле: Невесели извор (1975), Кад су свици лагали (1979), Државна деца (1980), Брвнара под планином (1984), Бела поточара (1985), Безмуд (1992), Самоћа (1993), Човек који прескаче ваздух (1997), Морам Цигане да нађем (2000), По свету с Косовом о врату (2001) и Страх од сутра (2003). Умро је у Београду 2007. године.

     Србољуб Тасић  Кликните на књигу и отворите је!  

                                                                                                                                                          *     *    *    *    *   *    *

Једна сасвим необична појава у књижевном животу Србије прошлога века.

Нишки писац и боем Том Лах (право име Драгослав Петровић) добар део свог кратког живота (1936 – 1985) провео је у затворима где је научио да чита и пише. Живео је од социјалне помоћи коју је углавном користио за папир за писање и лекове. Плав, елегеантно обучен, колико су му то услови дозвољавали, увек у мантилу и оделу, с марамом око врата, дању би шетао Победином и Вождовом улицом, а ноћу стварао.

Објављивао је у периодици халуцинантну прозу и поезију пуну сновиђења и фантастике и сањао о свом великом књижевном успеху. Писао је много, али је мало успевао да објави. На анонимним конкурсима приче су му откупљиване, па и награђиване – у „Народним новинама“, „Вечерњем листу“ у Загребу и омладинским листовима. Крими приче објављивао је у едицији „Рото романи“ новосадског „Дневника“. Није успео да објави ниједну књигу, премда их је подоста написао. Издавачи би му их враћали с разним напоменама и питањима: одакле им он то пише, да ли из затвора или из Топонице, те, на крају, с објашњењем да они немају едицију за такве књиге. Стога је уреднике издавачких кућа и часописа сматрао највећим непријатељима књиге и књижевности.

У Завичајном одељењу Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу чува се, у једном сандуку, његова богата рукописна заоставштина, коју је, након његове смрти, тадашњи директор библиотеке Душан Милосављевић, спасао од сигурног нестанка. Међу тим рукописима, а и у библиотеци Народног позоришта у Нишу, налази се његова „фол-драма“ Шатровци.

Ако је нека сатисфакција, професор др Горан Максимовић га је уврстио у Антологију нишких приповедача приповетком Ватрена пауница, 2002. године.

Уклетост писца се наставља и после његове смрти, његова заоставштина је недоступна јавности, нити се ко њоме бави.

ЖИВОТ И СМРТ НЕУТЕШНОГ ПИСЦА

          Да ли је неко, било ко, чуо за нишког писца Тома Лаха? Нико није чуо за нишког писца Тома Лаха.

          Он је пре недељу дана умро, убила га је, болесног, прејака зима. Није могао имати више од 45 година.

          Шта ми уопште знамо о људским несрећама?

          Том Лах је био неуспешан писац. Писао је двадесет година, писао је много, сваке ноћи је смишљао и замишљао писце, романе и песме. Објављивао је мало, врло мало: најчешће је наилазио на подсмех  шефова издавачких кућа и новинских редакција.

          Није ствар у томе што му нису објављивали, ствар је у томе што су му се подсмевали.

          Том Лах је живео сам. Апсолутно и неопозиво сам, у тужној соби. Сва његова имовина састојала се од кревета, стола, електричног решоа и писаће машине.

          Том Лах је ноћу писао, а дању је лутао градом: није могао да спава. Обилазио је Центар за социјалну помоћ: није имао никаквих прихода. До пре неколико година је пио: нишке силеџије, када нису имале озбиљнијих послова, тукле су Тома Лаха у станичним ресторацијама.

          Том Лах је био нека врста суморне нишке институције. Сви су га познавали, из виђења, као скитницу.

          Он је, ипак, био писац. Социјалну цркавицу трошио је за папир и пилуле против главобоље. Имао је сталну, прејаку главобољу. Приповетке Тома Лаха су биле растрзане, нејасне, мрачне, фантазмагоричне и пуне неких чудних, нових, фантастичних, до тада непостојећих речи. Он је измишљао нове речи, као што је измислио и свој псеудоним – право име било му је Драгослав Петровић.

          Том Лах је умро пре недељу дана, и може бити да је при одласку у неке далеке и непознате просторе још једном одсањао свој велики тријумф: средином седамдесетих година, на анонимном конкурсу за кратку причу нишких „Народних новина“ Том Лах је освојио прву награду.

          На сахрани Тома Лаха било је мало људи, толико мало да су ковчег из капеле морали да изнесу радници нишког гробља.

                                        МИРОСЛАВ ЋОСИЋ

          (НИН, бр. 1784, 10. март  1985, 17)

     Аврам Остатак 

Право име Драгиша Радовић. Рођен је у Горњој Лесковици код Ваљева 1934. године. Средњу школу завршио је у Ваљеву. Студирао је историју. Кратко је радио по градовима Србијe, док се није запослио као библиотекар у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу, одакле одлази у пензију. Једно време држао је антикваријат Народне библиотеке. Умро је у Нишу 29. јуна 2004. године.

Поезију је објављивао у листовима и часописима. Објавио је следеће збирке песама: Очи су много за овај свет, Време челика без сна, На престолу младости, Пораз стида и Гнев према звездама.

Кликните на књиге и погледајте.

                                                                                                                                                           *     *    *    *    *   *    *

РАДОСЛАВ  РАДЕ  РАДИВОЈЕВИЋ                      


            Велики заљубљеник храма богиње Талије, редитељ, глумац, драмски писац, драматург, историчар театра и управник Позоришта „Бора Станковић“ у Врању, Раде Радивојевић (1943 - 2009) је преко тридесет шест година улагао целог себе у стварању квалитетног позоришног живота у Борином Врању. Захваљујући његовој преданости Врање се годинама достојно одуживало великом писцу српске модерне књижевности.

Рођен у Подујеву 1943. године, одрастао у Урошевцу, дипломирао је у Београду на Факултету драмских уметности (1970) и на Економском факултету(1972). Оставио је посао редитеља у Радио-телевизији Београд, да би 1972. дошао у Врање на место директора и редитеља Позоришта „Бора Станковић“. Од скромног ансамбла који је затекао, за протекле деценије самопрегорног рада створио је завидно професионално позориште са школом за младе глумце, чега данас у Србији нема нигде. Врање се свих тих година препознавало по свом позоришту и представама које је Раде Радивојевић режирао, представама у којима је играо или је пак био аутор комада везаних за дух старог Врања. Позориштанац који је, може се слободно рећи, цео свој живот посветио делу Боре Станковића, тумачећи га са позоришних дасака, кроз представе. Треба времена и простора побројати све његове театарске креације, од драматуршких, редитељских до глумачких, дела нашег великог писца. Најбољу позоришну драматизацију Станковићеве „Нечисте крви“ урадио је Радослав Раде Радивојевић и два пута је у свом позоришту режирао, последњи пут годину-две пре своје преране смрти. Захваљујући њему Врање је од 1978. до 1991. године било стални домаћин Фестивала аматерских позоришта Србије, а од 1992. до 1997. године суорганизатор Фестивала драмских аматера Југославије. Године 1979. Радивојевић покреће „Борине позоришне дане“ који трају и данас. За то време реновира и зграду позоришта, стварајући оптималне услове за рад ансамбла. Због изванредних позоришних резултата, Општина Врање, 1997. године, доноси одлуку којом позориште „Бора Станковић“ постаје професионално. Од тада до његове смрти у позоришту је изведено 50 премијера.

            Режирао је преко сто представа, а глумио у преко педесет. Написао је три драме „Чемер“, „Бели мост“ и „Жудња“, које су постављене у позоришту. Аутор је више драматизација по делима Боре Станковића од којих су, уз већ поменуту „Нечисту крв“, и: „Увела ружа“, „Божји људи“ и „Газда Младен“. Адаптирао је и режирао велики број дечјих комада који су увек имали младу публику. Играо је и у филмовима „Нечиста крв“ и „Гуча“.

Поред свега тога Радивојевић је стигао да истражи и напише обимну историју позоришног живота града под Пржаром – „Позоришни живот Врања“, 1987, године, затим књигу „25 година позоришне радости“ (поводом 25 година „Бориних позоришних дана“), 2005. године, и „Позоришни времеплов Врања од 1896. до 2006. године“, 2006. године.

Подстицао је стално сарадњу међу позориштима. Представе Позоришта „Бора Станковић“ биле су радо виђене на позорницама широм бивше Југославије. У Приштини их је редовно чекала сала препуна публике, дочекивани су као драги гости и пријатељи. Није стога ни чудно што је ово позориште било последње које је гостовало на сцени Народног позоришта у Приштини пред бомбардовање 1999. године, када је, због терориста, било опасно путовати друмовима Косова и Метохије. Уз сав ризик и стрепњу, гостовали су при крају те зле 1998. године пред препуном салом, што треба забележити и за потомство.

Имао сам срећу да Радету, 1997. године, узгред поменем текст своје нове драме „Пропаст света на Велигдан“, зажелео је да га прочита, а онда је замолио да га не дајем никоме док га не види и редитељ Југ Радивојевић, његов син, и тако се родила представа, прва пошто се Позориште „Бора Станковић“ вратило у професионалне театре. У тој представи Раде је сјајно одиграо улогу Милче, човека који је залутао у сопствени живот, који лебди у сновима, ходајући по самој ивици живота. Данас од глумаца из те представе нема више Јове Илића (који је стигао да одигра улогу Драгомира у тек неколко представа), нема Миодрага Поповића Дебе, који је за улогу Ставре добио и награде, и Радета Радивојевића, тужног, занасеног песника Милче.

            И друга наша заједничка представа „Кривово“ – о Србима у контејнеру, по доласку међународних снага на Космет, у експресивној Југовој режији, ушла је у историју Позоришта „Бора Станковић“ – њоме је овај театар победио на Сусретима професионалних позоришта Србије 2003. године, освојивши већину главних награда. Раде је и овде имао улогу занесењака, „војводу“ Кајицу, али и човека који је обема ногама на земљи, који се не предаје пред пошасти које доноси време, и одиграо је зналачки, чинећи стуб ансамбла који је направио једну кондензовану емоцију о људском и националном српском удесу у времену. Одлучио се радо за овај текст у време кад су друга позоришта у Србији избегавала домаће ауторе, а поготову драме које говоре о српској трагедији после „Милосрдног анђела“, јурећи за испразним породичним ирским и англосаксонским драмама, бежећи од наше стварности.

            Увек смирен и сталожен, личио је на романтичарског песника, коме се нигде не жури, који је посвршио све своје овоземаљске послове. А није било тако. Дело које је остало за њим говори о његовој сталној стваралачкој журби, пренапрегнутости. Раде је живео неколико уметничких и стваралачких живота истовремено и то га је исцрпљивало а да други то нису примећивали, па, можда, ни он сам.

„Нечиста крв“ Српски југ, 2, стр. 103 – 122.