Main menu:
УВОД У ЦРНОТРАВСКИ РЕЧНИК
Црнотравски говор припада сврљишко-заплањском типу говора у оквиру призренско-тимочке зоне српског језика, онако како ју је одредио Александар Белић у „Дијалектима источне и јужне Србије“. Но, овај говор не захвата само насеља која су у непосредном окружењу варошице Црна Трава, нити само села која припадају овој општини, већ нешто шири појас, пружајући се према насељима Грделичке клисуре у којима доминира јужноморавски говорни тип, а која досадашњим дијалектолошким проучавањима нису била обухватана. Његове лингвистичке карактеристике је сасвим добро обрадио и описао др Вилотије Вукадиновић у „Говору Црне Траве и Власине“, тако да у нашем Црнотравском речнику није неопходно давати посебна објашњења и назнаке о овом говору. Другим речима, Вукадиновићева студија у нашем речнику, и обратно, наш речник у Вукадиновићевој студији има одговарајућу језичку потврду, када је реч о црнотравском говору. Но, не испустимо из вида да се Вукадиновићева студија бави и говором Власине, коме припадају и нека насеља црнотравске општине.
Оно што сматрамо неопходним да у овом уводу посебно нагласимо то су најпре границе црнотравског говора, имајући у виду да говор суседне Власине припада тимочко-лужничкој зони, у коју такође спадају и нека насеља данашње црнотравске општине (Кална, Градска, Преслап, Јабуковик, источни засеоци Дарковца), док су, с друге стране Чемерника, насеља јужноморавског говорног типа. Црнотравски говор се буквално уклинио између два говорна типа призренско-тимочке дијалекатске области.
Централну зону црнотравског говора чине насеља расута око варошице Црна Трава: насеља у сливу реке Чемерчице, насеља у сливу Власине од Тескова до Тегошнице, као и насеља у сливу Рупске (Бајинске) реке до Новог Села. То су: Село (сама Црна Трава), Ливађе, Славковци, Чука са засеоцима, Горња и Доња Козарница, Прочоловци, Јовановци са засеоцима, Степановци, Црвенковци, Жутини / Жутинци, Самчекинци, Обрадовци, Брод са засеоцима с обе стране Власине, Добро Поље са засеоцима, Бистрица, Козило, Вус, Горње и Доње Гаре, Острозуб, Рупље с околним селима, Банковци, Павличини, те село Млачиште са Бајинцима. Гранична села црнотравског говора према тимочко-лужничкој говорној зони, на истоку, су: Златанци са својим засеоцима, Тодоровци са засеоцима, западни део махала села Дарковца: Терзијини, Џокини, Кошарци, Северинкини (Мишини), Петкови (Рид), Дебели Дел, Ливађе, Златанови, Дарковце (центар) и село Криви Дел, а на југу заселак Кучишњак испод Големог Чемерника. Са моравским говорним типом граниче се села црнотравског говора на ободу Грделичке клисуре: Боровик, Мачкатица, Лебет, Мрковица (Гузевје код А. Белића), Црвени Брег и Ново Село.
Речник у црнотравски говор укључује и говоре села Мачкатице (са засеоцима Кучишњак, Ивановци и Боровик), Лебета, Мрковице, Црвеног Брега и Новог Села, која Вукадиновић у својој студији, из нама непознатих разлога, није обухватио. Овим је сада јасно повучена граница црнотравског говора, односно сврљишко-заплањског говорног типа према јужноморавском на обронцима Чемерника. Према овоме, заселак Кучишњак је најистуреније насеље срврљишко-заплањског дијалекта према југу – Варденику и Бесној Кобили, где га пресеца јужноморавски тип и тимочко-лужнички, који се додирују изнад саме Сурдулице у насељима око Врле реке.
С обзиром на чињеницу да је ово, у последњих педесет година, изразито депопулациони крај и да ће, колико за деценију-две, његова насеља остати без житеља и старинаца чији је матерњи црнотравски говор, Црнотравским речником настојали смо да обухватимо (колико се то могло) лексику која је (била) у употреби у временском распону од стотину последњих година а која не припада стандардном српском језичком изразу. Осим чињенице да је аутор овог речника у дубокој вези с родним крајем (Млачиште, Жутини, Село), (те да је објавио више приповедачких књига везаних за поднебље Црне Траве), у изради Речника коришћени су фонолошки записи стари и до три деценије, а обављена су и нова снимања на терену говора саговорника који нису напуштали родни праг, а имали смо на увид и литературу (доста скромну) везану за лексику овога краја.
Кад помињемо ту литературу, мислимо пре свега на речи црнотравског говора (око 500), које је проф. Миодраг Поповић записао од своје мајке Евгеније и бабе Гиздаве, лета 1950. године, а које се налазе у оставштини Сергија Димитријевића. Речи су, без већих претензија сакупљача, дате са оскудним тумачењем и без акцента. Према његовом каснијем присећању, оне још онда нису биле у употреби. Оне речи које је М. Поповић записао, а на које ми нисмо наишли у говору Црнотраваца и чије нам значење није било познато, у речнику смо означили са: (записао М. П.) или само (М. П.).
Имали смо увид и у два упитника за Српскохрватски дијалектолошки атлас, које је 1961. године, за Црну Траву и Власину, попунио професор Миливој Павловић. Такође делимично смо прегледали сва четири упитника за Етнолошки атлас Југославије, из 1963–1967. године, које су попуњавали етнолози на основу исказа мештана села Рупља, Брода, Кривог Дела, Доброг Поља и Гара. С обзиром на разуђеност њихове грађе (157 области, са преко 2000 питања) и на методологију музејске обраде, нисмо били у стању да их све детаљно у кратком временском року прегледамо, већ само онe oдговоре који су нас посебно интересовали, те их остављамо онима који ће имати више могућности да то приљежније обаве. Велики део те грађе данас се налази у Етнографском музеју у Београду. Поменуо бих само имена неких казивача који су помогли да се упитници колико-толико квалитетно обраде, а који више нису међу живима: Божидар Китановић (р.1912) Добро Поље; Сика Дикић (р. 1884. Баjинци) Рупље; Славко Богојевић, Брод; Данило Стевановић (р. 1886) Брод; Даница Илић (р. 1914) Брод. Њихова лексика, премда записана руком етнолога, без акцената, била је такође драгоцена за овај речник. И књига пуковника у пензији Симона Симоновића – Монке „Печалбарство и неимарство црнотравског краја“ (1983) пружила нам је неке врло значајне податке о лексици овога краја.
У Лесковачком зборнику XLIV, 2004. године, Татјана Јанков је објавила рад „Лексика прераде вуне и конопље у селу Горње Гаре“ (рађен под руководством проф. Недељка Богдановића), које припада црнотравском говору, са речником (око 250 речи) који је дат с примерима из народног говора, али су речи и овог пута, заслугом редакције, објављене неакцентоване. Срећко С. Станковић је у обимној књизи „Брод, село код Црне Траве“ (2006) без неког реда и критеријума донео један број речи овога говора, са приличним импровизацијама и честим неадекватним тумачењима и, такође, без акцента.
Но, подстицај за израду речника дала нам је пре свега чињеница да језички миље овог краја до данас није завредео знатнија лексичка интересовања лингвиста, а да одумирање целог краја иде таквим током, да тај посао препустити генерацијама које долазе значи дозволити да заувек нестане језик и дух који он са собом носи а на коме су одгајана поколења трудољубивих неимара Црнотраваца. Био је последњи час да се уради овај посао. Отуда, можда, коме и засмета обимност речника, али он је пре свега произашао из наше тежње да се црнотравски говор што боље и адекватније лексикографски опише и тако, колико-толико, сачува за сва евентуална даља проучавања и истраживања, па и допуне.
Речник је припремљен по методологији по којој је рађена већина дијалекатских речника објављених у издањима САНУ и њеног Института за српски језик са евентуалним незнатним одступањима. Можда је, евентуално, могао бити и квалитетније урађен да Институт има јасно конципиране критеријуме и начине уноса лексичке грађе. На крају овога обимног посла, свесни смо да смо могли много тога другачије и боље урадити. Но, основна чињеница да је лексика ту, забележена, и да је време неће потрти, чини нас задовољним, уз напомену да смо се трудили да објашњења лексема буду што концизнија и краћа, јер нам није био циљ да детаљно описујемо оно што наши читаоци већ знају.
Први пут јавности дајемо на увид део лексичког блага црнотравског говора, знајући да то није све и није коначно, уз напомену да је у овом нашем речнику полуглас (ь) реда а (ьа), те да је у црнотравском говору он вокализованији него у околним идиомима у којима се појављује, и да, с временом, све више нестаје.
У азбучном поретку полугласник [ ь ] долази после а; а [ s ] после з.
Акценат је експираторни, без опозиција по квантитету и квалитету.
Именице смо давали у номинативу једнине, по потреби и у номинативу множине, а глаголе у трећем лицу једнине презента, с обиром на чињеницу да ови говори немају инфинитив. Увршћен је и један број глагола који нису „прави“ повратни, али уз себе имају повратну речцу се, и у речнику су означени као повратни глагол, зато што се у говору углавном срећу у таквим пасивним конструкцијама, стварајући посебност у значењу и употреби. На неки начин желели смо да скренемо пажњу и на овакав вид употребе глагола у народном говору. Код неких глагола давали смо и трпне придеве, наглашавајући то, а врло ретко и радни придев.
Речник ређе, мимо правила, доноси и поједине облике заменичког система као посебне ликове, и то искључиво с разлога што су удаљени од основе нашег књижевног језика и чињенице да су сами по себи занимљиви а за овај говор посебно карактеристични. Ево неких од примера:
гу енклитички облик акузатива једнине личне заменице трећег лица „она“. – Што гу викаш, ка[д]-ти се не оѕива?!
вој енклитички облик датива присвојне заменице трећег лица једнине, „њој“. – Не дам вој да иде у школу на тиja дн. – Одма вој пратил паре из работу.
Исто се може рећи и за глаголске облике, поготову кад је реч о императиву:
чеке / чекеј имп од чека. – Чеке да видиш како батка тепа. – Чекеј ме, куде си такој запел ко сивоња! – Чекете дете, да ви стигне.
глеј (мн глејте) имп од гледа. – Нека си они млату грање, ти си глеј твоју работу.
Имајући у виду да је црнотравски говор на неки начин уклињен између два доста различита говорна типа тимочко-лужничког и јужноморавског, то смо за оне лексеме које се не срећу на целом подручју овога говора назначавали и места где су најфреквентније. Наравно, историјска кретања становништва овога краја била су усмеренија према Морави, Предејану, Владичином Хану, Грделици, где је пролазио воз, једино превозно средство у дугом временском периоду, понајвише због печалбарства, а и због чињенице да су то били развијенији крајеви, то је утицај моравског говора код појединих лексема евидентнији, док је народ остао имунији на утицај власинског говора, који припада тимочко-лужничком типу. Отуда се и срећу лексеме: слуба, слупац, брго, улегњује и сл. уместо доминантнијих слаба, слапац, брзо, улази итд. Наравно, ми смо и ове облике речи бележили, али не све. Овакви варијетети јављају се понајвише у местима која су гранична са моравским (Мачкатица, Мрковица, Црвени Брег, Ново Село), односно са лужничким говорним типом (Криви Дел и Дарковце), ако се кадгод сретну неке речи с њиховим варијантама.
У Речник је ушао, наравно, и један број речи које су одраз савременог живота, а које продиру на рурална подручја како путем медија тако и већом и бржом комуникацијом и фреквенцијом људи између села и града. Тамо где су породице на селу остале с једним чланом, чији је брачни друг умро, такве особе зиму најчешће проводе код деце или рођака у граду, да би се с првим пролећем вратиле у родни крај. Везе с рођацима одржавају већ десетак година мобилним телефонима, док фиксне немају. Те савремене речи (из културе, технике, образовања, политике, жаргона) преломљене су кроз народни осећај за језик, добивши нешто измењеније ликове, а некад и померенија значења.
Кад је реч о самој „техници“ уношења лексема, поготову код ликова именица и глагола који имају слична или истоветна значења, да не бисмо у засебном речничном чланку понављали оно што је већ речено о неком претходном лику, ми смо упућивали скраћеницом в(иди) на одређени лик, уносећи при том у загради бројеве под којима су дата сва значења те лексеме. У даљој разради бројевима, који су дати на крају примера из говора, позивамо се на неко од њених значења, у случају полисемичности те речи, а које је дефинисано речју на коју смо се позвали. Нпр:
чекетало с в кречетало (1, 2). – Ис туј воденицу одавно се не чуе чекетало (1). – Оглуну о[д]-тој чекетало (2). – Отиде ли си дом оној Тозино чекетало (2)?
Кад погледамо на упућени пример, видимо значења која су означена бројкама:
кречетало с 1. чекетало на воденици. – Како кречетало траска по горњи камен, такој жито испада ис кутлицу да се меље. 2. фиг причалица, брбљивац, торокало. – О[д]-тој кречетало ми још ѕавну уши.
Или код глагола:
бежи несв 1. в бега (1). – Беж да бегамо, ете га луди Милојко с помагаљку. – Беж од мене. – Беж накуде кошару, да те не виду. 2. фиг сели се, в бега (3). – Сви бежу у варош, ники не-це-мучи по овеј пусте гологузе.
Погледајмо пример на који се упућује:
бега несв 1. бежи. – Куде бега кьд ис кожу не мож да побегне. – Бегеј док си читав! 2. фиг иде. – Дај нешто да гутнем, па да бегам у њиву. 3. фиг сели се, напушта родни крај. – Дојде време да сви бегају у варош, ники неће да се мучи на зевњу.
С обзиром на различитост и разуђеност ових планинских села, поједине речи срећу се у више ликова, ми смо их давали најчешће овако:
чекан / чекањ / чекања м чекић за окивање косе. – Донеси ми чекањ и наковање, да наковем косу.
заронза / заронѕа / зарунѕа свр гласно заплаче. – Он лако заронза. – Заронѕал од срећу. – Зарунѕа одеднуш како киша.
низ / низа / нис пред наниже, надоле. – Отиде низ друм. – Свуља се низа падину. – Отидоше говедарке з-говеда нис рид.
Изговор гласа ј унутар речи је доста нестабилан, тако да у народном говору постоје ликови једне речи, поготову код глагола, са њим или без њега. Без обзира на фреквентност варијаната, ми смо их бележили паралелно: мие / мије несв умива, пере; мие се / мије се несв умива се, купа се; миење / мијење, с гл им од ми(ј)е (се), умивање, купање; преблаи / преблаји несв; пребие / пребије свр поломи итд. Увек први лик без гласа ј, с обзиром на то да он по азбучности долази први.
Неке случајеве асимилације у суседним речима исте акценатске целине, идући за изговором, представљамо на следећи начин:
што-е (<што је), ту-е (<туj је), да-е (<да је) и сл. (Ако не би било овако, енклитика је свела би се на е, а то онда поставља питање: је ли то нека посебна реч или није, будући да је егзистира сем кад није у оваквим везама);
д-идем, з-голему тојагу,
ус-кућу, пот-кућу (ако не би било овако, јавили би се ликови ус, пот и сл. који заиста не постоје као засебне речи, јер егзистирају уз, под и сл.);
ка[д]-ће, о[д]-тугу, ко[д]-доктура..., (ако не би било овако, ликови: каће, о тугу, ко доктура имали би сасвим други смисао, или би били бесмислени);
ка[д]-цу се..., Ако не би било овако, не би се могло схватити порекло цу (-д+с), и помислило би се да цу постоји као посебна реч.
Енклитике и друге атоне речи биће везане цртицом за акцентовану реч синтагме, јер то имплицира и локални изговор: баба-Рада, Свети-Ранђел, з-блентавење не-мож ништа и сл.
Иза скраћеница нисмо стављали тачку, јер сматрамо да су у нашим речницима оне толико уобичајене да им тачке нису најнеопходније.
На крају изражавам захвалност многим својим земљацима који су ми помогли да овај речник буде што потпунији и обухватнији. Помињем имена оних с којима сам чешће био у контакту а то су: Зора Спасић (1925) из Млачишта; Нада Савић (1929, рођ. Прочоловци), Млачиште; Десанка Деска Стојковић (1930), Ивановци – Боровик; Милкана (1936) и Славољуб (1936 – 2008) Стојиљковић, Лебет; Браниславка Цветковић (1924, рођ. Голубовци), Лебет; Даница Дицка Спасић (1922 – 2010), Млачиште; Милевка Младеновић (1920 – 2010), Млачиште; Живка Јовановић (1921 – 2008, рођ. Јовановци), Црна Трава (Село); Стоименка (1928) и Грга (1928 – 2009), Тричковић, Попадисци – Златанци; Радослава (1935, рођ. Брод) и Севронија (1940) Станојевић, Козило; Радован Ивановић (1953), Козило; Стојадин Стојча Костић (1931 – 2009), Млачишке Механе; и Евица Митровић (1928, рођ. Жутине), Млачиште. Посебно захваљујем мр Радовану Јовановићу, који ми је уступио аудио снимке исповести десетак својих саговорника из овога краја, начињене у периоду од 1982. до 1988. године, од којих сам користио исповести Радунке Ивковић (1922 – 2010, рођ. Мачкатица), Дањино Село; Солунке Миладиновић (1924 – 1990, рођ. Млачиште), Црвени Брег; и Зорке Јовановић (1928 – 1994, рођ. Млачиште), Мачкатица. У прикупљању лексичког материјала усрдно су ми помогле и Станица Цана Пакић, из Београда, и Станика Сека Петровић, из Предејана, које летње месеце годинама с породицама проводе у родном Млачишту, те им и овим путем захваљујем.
Изузетну захвалност дугујем академику проф. др Слободану Реметићу, који ме је упутио у рад на дијалекатском речнику и саветима помогао да Црнотравски речник буде што бољи и потпунији. Професору др Недељку Богдановићу захваљујем на великом труду који је уложио у прегледању сваке лексичке јединице, драгоценим саветима и помоћи у разноврсној литератури која ми је била неопходна у раду. Да 2002. године од њега нисам добио на поклон студију Вилотија Вукадиновића „Говор Црне Траве и Власине“, можда се не бих одважио да кренем у овај посао.
Мр Тањи Милосављевић и Ани Савић Грујић захваљујем на труду који су уложиле на коначноој припреми текста за штампу.
За труд у изради мапе простора црнотравског говора посебно захваљујем Драгану Николићу Гаши из Црне Траве (Село).
Свакако, не и на последњем месту, изузетно сам захвалан супрузи др Марини Стојановић, која је имала пуно стрпљења и разумевања за мој рад, испољавајући велику љубав према црнотравском крају и људима, и помажући ми у компјутерској обради речника.
Сасвим на крају још једном да напоменемо да овим речником није исцрпено све лексичко и језичко благо црнотравског краја.
Млачиште, Аутор
на Богородицу, 2009. године Радосав Стојановић